Prvi sneg-Vojislav Ilić

U osvitku zore, kroz sumračak tavni, 

pokrivene snegom počivaju ravni.

A studeni lahor kroz doline mirne

preko pustih polja kadikada pirne-

i s vihorom lakim seoca se hvata,

pa zaspilje snegom i strehe i vrata.

Iz daljine samo lisica se krade,

pa kokoši vreba i piliće mlade

i od njenih šapa i tuna i tamo

u prvome snegu trag se vidi samo...

Grad-Janko Veselinović

Odlomak iz istoimene pripovetke

Vrućina i omorina...Nigde cvkruta, nigde vetrića! Po gdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva Boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna;konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve;psi polegali pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike i leno lanu tek onda kad im muva na njušku padne...I živina poskapa. Guščići polegali po bari; kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču...I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se nji'ne... Da Bog sačuva!...Sve igra pred očima:i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja po neki žbunić; beo, siv, mrk, golubije boje...

Kišnica se spusti. Oblak sklapaše sa sviju strana, a ja gledam kako se kišne kapi pretapaju u prašini, i osećam kako me zapahnjava miris same zemlje.

Stoka se usproletala po pašnjacnima; guščići lupaju krilima i deru se; kokoši veselije, sve je veselije....

Najedared dunu silan vetar. Drveta se savijahu do zemlje. On krhaše grane i grančice, pa sve to nosaše kao slamke. 

Šinu munja, oči zaseniše. Onda zagrme.  Potraje malo, šinu druga, treća... I- ču se lupa po krovu. Bacim pogled u avliju i videh kako od zemlje odskaču komadi leda, veliki kao pesnica.

Grad brisaše sve; i granje, i lišće, i vlat, i travu. Grane padahu sa drveća, kao da ih motkom obijaš: sa kuća padahu komadi razbijena crepa... Zamračilo se, pa sipa kao iz poderane vreće, a vetar se napeo, duva, pa kosi sve kao oštra kosa. Ne samo ja, nego ni najstariji ljudi u selu ovako šta nisu zapamtili. Padao je kao najbujniji pljusak. Začas pobele zemlja, a kroz avliju počeše teći jaruge od samoga leda.

Kad već razbi prozor kraj koga sam stajao, i kad mi poče kapati sa tavana na vrat; ja se uklonih u sobu.

Ali ni tamo ne beše bolje. Žena stala kraj prozora, pa gleda i ćuti, a dete plače. Ja sedoh na krevet. Hiljadama najtužnijih misli vrtelo mi se u pameti. Sagao sam glavu, pa ne smem ni da je dignem. Strah me hvata i pri pomisli da pogledam na ono golo drveće i onu pustoš. 

Sunce se probi kroz oblake. Ništa jadnije nisam video u svome veku. Po drumu ležaše poobijano granje i lišće, blatom ulepljeno. Dokle oko mogaše sagledati, sama pustoš. Sa visova se dizaše bela para, drva štrčahu kao da su vatrom opaljena; gde beše talasava pšenica i kukuruz-tu sad zgažena strnjika i patrljci, kao da ih je vojska pregazila...Čisto osećaš smrad izgažene i slomljene trave...

Spusti se noć. Hladan vetrić pirka. Nebo se izvedrilo. Sa njega sjaji mesec, pun i svetao, i zvezde trepere. Kao i da ne vide jada, kao da i ne osećaju tuge!...njih kao da ne bole one suze tolikih jadnika. Ta oni bi isto tako svetleli i tako treperili i da je ovaj svet zaspao večnim snom.... 

Milovan Danojlić-Šta čovek da radi

Šta čovek da radi u nedelju.

Kad vodenice žito ne melju?

Kad selo, reka, brdo i grad

Prilegnu- svako u svoj hlad;

Tad vetar duva, al' se ne čuje;

Grana se s granom poprečuje;

I sunce čeka da mu neko

Rekne što mu niko nije rek'o.

Šta čovek da učini u nedelju

Kad vodenice žito ne melju-

Sem da se i sam na travu prući!

Gde god legao, svud je u kući. 

Slikarka Zima- Desanka Maksimović

Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, nista narocito da im daruje, ali je preko lepa u dokolici bila smislila da im naslika nocu po prozorima puno srebrnih suma, zvercica i kuca.

Slikarki Zimi bilo je to lako, mahne jedanput svojom studenom kicicom, a stvori se na prozoru srebrni list, paprati ili sledjena jelova grancica. Mahne drugi put i ukaze se sledjena reka koja kao da tece ispod vrba pod snegom. Mahne treci put i nikne dvorac sav od biljura, u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde.

Kako se ovim slikama bila procula, cim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobrocudno dozvoljavala da se valjaju i skacu po skutovima njene bunde. A i sto ne bi! Cim bi ih deca iscepala i isprljala, istog casa su nicali drugi novi, kao da je neka carobnica.

Predvece stigne ona u neko selo kad su deca vec spavala. Kuc! - Kuc! Pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se zaculo samo duboko decje disanje. Spavaju vec. Pomisli Zima, sad cu im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude, i pocne sarati po oknu sapcuci:

Naslikacu borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sletece na borove
ptica svetlih krila,
uci ce u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naloziti peci,
jer ce odmah
s prozora pobeci.

Dovrsivsi rad, posla je dalje. Usput cu kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoca je ljuta
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt, pa podje dalje. Stvori se taf pred drugom kucicom, pa opet kuc, kuc, na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivsi i tu prozore, podje dalje. Ukraj puta su stajali cetinari i molili:

Zimo, dobra Zimo
pogledaj na jele
daj im malo svoje
odecice bele.

Ona im odmah dade na glave bele subare i na zelene siroke sake navuce im bele rukavice, pa zadovoljna sto je ucinila dobro delo, nastavi put, zureci da naslika sto vise prozora i da sto vise dece obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, nasla su po prozorima srebrne slike sto ih je nocu isarala Zima.

Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauzivaju, svih njih brzo je nestalo, neke je otopilo Sunce, neke vatra u peci, na neke su decica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

Zima.

Dragi dnevniče...

Naš učitelj nam je oduvek voleo da nas, njegove učenike, uči i stvarima koje nisu u školskom programu. Tako se sećam kada nam je jednom ispričao kako su godišnja doba tako lepo nameštena stvar. 

Proleće, kad sve buja i cveta, i sve je šareno, predstavlja mladost jednog čoveka. Leto predstavlja njegovu zrelost. Jesen je njegova starost, a zima predstavlja smrt. To je, isprva, zaista zvučalo jako tužno. Sve dok nas nije podsetio da godišnja doba iznova i iznova idu u krug. I tako će uvek biti. Zato zimu, ova priča ne čini tužnijom nego što jeste. Ali, šta je zima? Ko je ona?

Zima kalendarski počinje 21. decembra, kada je noć najduža, a hladnoća dolazi puno, puno pre. Zima se, u glavnom, povezuje sa snegom. Tako je, na primer, prema Ginisovoj knjizi rekorda najveća pahulja pala 28.januara 1887 godine u Montani, dimenzija 40x20cm. Čudno je što se ista nije našla u Amori, u severnom delu Japana, gde svake godine bude sneg visok oko osam metara. Tokom snežne oluje, može pasti i do 39 miliona tona snega. Čak više od toga; svake godine sa neba padne oko jedan septilijon pahulja, što je broj koji se piše sa 24 nule!Brzina kojom pahulja putuje, u proseku je 5 kilometara na sat. Ipak, ima nekoga kome sav taj sneg ne prija. Sneg može biti jednostavno najneomiljenija prirodna pojava nekome, a neko može imati i hionofobiju, strah od snega. 

Još jedan rekord obara najniža temperatura, izmerena na Antarktiku, 1983 godine, kada je temperatura bila -89 stepeni Celzijusa! Druga po redu najniža temperatura ikada zabeležena je u Sibiru, 1974 godine i iznosila je -71 stepen Celzijusa.

Sneg i zima su inspiracija mnogim umetnicima, tako možemo da vidimo puno slika poznatih umetnika koje ovekovečavaju upravo zimu, a detinjstvo su svima nama obeležile priče i pesme o zimi i čarolijama koje ona vuče sa sobom, a koje ćete moći da, u sledećih mesec dana, ponovo pročitate na ovom blogu i da ih se prisetite, te mogu da vas ponovo vrate u ono lepše vreme, kada ste se radovali svakoj maloj pahulji koja bi pala na vaš prozor.

Zaboravih da napomenem, zima nije za džabe godišnje doba koje potajno čekaju svi. Zimi obeležavamo Novu godinu, kojoj se vesele ljudi svih uzrasta. Zatim najveći Hrišćanski praznik, dan kada se rodio Isus Hrist, Božić. Katolički Božić se obeležava 25. decembra, do čega je ostalo još tri dana.

Do nove 2018 godine, ostalo je 9 dana. Ona počinje u ponedeljak, skroz nove nedelje, skroz novog meseca. Tako da, ako mene pitate, nema boljeg vremena da promenite ono što vam se nije sviđalo u vašem životu ove 2017, ili dugi niz godina pre nje. Voli vas i pozdravlja 

Knjiški Moljac. 

Kad su laste odlazile-Ratko Zvrko

Kad su laste odlazile,

potočiću dah je stao,

jorgovan je suzom žutom 

za lastama zaplakao.

Nad šumom se magle vile, 

na putu je vetar meo,

zec od tuge celog dana

nije ništa, ništa jeo.

Gavranu se od žalosti

(il' od zime)

Treslo krilo

Kad su laste odlazile

Sve je, sve je tužno bilo

Pozno jesenje jutro- Isidora Sekulić

Seljaci još spavaju, a po drumu prolaze samo vetar i stud.

Bolesna trava se nasisala vlage, omlitavila i polegla i kao arktička mahovina pomodrila od mraza i slane.

Na ivici jendeka letošnji čkalj razapeo svoje osušene krte stabljičice, sa pobodenim ćelavim lopaticama, a na uvelom listu leži mrtav jedan od onih finih baštenskih paukova, što padaju na raspuštene kose malih devojčica i spavaju u krunicama belih jorgovana.

Na dnu jendeka ćuti barica i strepi od prve ledene kore što će doći.

U jednom udubljenom tragu čovečje stopale čuči vrabac. Zgrčio svoje promrzle nožice, i čini se da je u zemlju zaboden. Uvukao vrat, stegao kljun, i dok temperatura naglo pada, njegovo malo srce kuca nejednako i retko.

Na nebu dve-tri rasplakane zvezde, u vazduhu dva-tri smrznuta mesečeva zraka.

U dnu polja stoje redovi crnih debelih stabala, i po ukrštenim suvarcima se vidi da šuma ne živi.

Tamo na strani krupan bik doživljuje pozno jesenje jutro. Leži; pod njim i oko njega se otopila slana i puši se zemlja. Uz rogove nakostrešeni čuperci kovrdžave dlake, a pod ispupčenim crnim čelom svetla vlaga sanjivih očiju. Obara glavu i sluzavi svojim nozdrvama miriše travu, žutu, kao šafran, gorku kao pelen.

-Kleče, zaljulja se, grdan i težak, i strahovito šupljim tonom prastarih životinjskih grdosija riknu pozdrav Bogu Suncu. 

Zatim još dugo beše tišina i oblačno, a iz šume dopiraše samo miris trulih drveta i mrtvih insekata.

(Greške u kucanju su nezaobilazne ovoga puta, tako da možda mi je promakla neka. Uživajte :) ) 

Jesen- Vojislav Ilić

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,

Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave

Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,

Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,

I slatko smeši se na nj'

Pitome i blage ćudi,

Priprema ona sad spokojne večeri i dane,

I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve!

Na starom ognjuištu mirno

Puckara crvenkast plam

Kad magla pokrije ravni

I vlagom ispuni zrak

Tu prošlost vaskrsne drevna

I gatke vremena davni'

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,

Dok dremež ne svlada sve

I strasno šaptanje tada

Kroz mirni prošušti dom-

Al i to gubi se brzo

I san lagano pada...

Jelenče- Narodna pesma

Raslo jelenče maleno,

Ko u polju cveće šareno,

Gora ga rosom pojila,

Košuta mlekom dojila.

Jelenče travu gazilo,

U travi izvor spazilo.

Ne da se više dojiti, 

Ni hladnom rosom pojiti.

S bistroga pije izvora, 

Draže mu polje neg gora.

Košuta gorom leleče:

,,Propašće moje jelenče". 

Ne sluša mlado jelenče,

Što majka gorom leleče,

Već ono skače po polju,

Ne sluti tešku nevolju;

Tuda je momče lovilo,

Jelenče mlado spazilo,

Hitro se strelom bacilo,

Jelenče ljuto ranilo.

Jelenče pišti u gori

Rana ga ljuta obori.

Košuta tužno leleče,

Mrtvo je njeno jelenče.

Stari Vujadin- Narodna pesma

Đevojka je svoje oči klela:

,,Čarne oči, da ne bi gledale!

Sve gledaste, danas ne viđeste

đe prođoše Turci Lijevljani,

provedoše iz gore hajduke, 

Vujadina sa obadva sina.

Na njima je čudno odijelo;

na onome Starom Vujadinu,

na njem binjiš od suvoga zlata,

u čem paše na divan izlaze;

na Miliću Vujadinoviću,

još je na njem ljepše odijelo;

na Vuliću, bratu Milićevu,

na glavi mu čekrli čelenka,

baš čelenka od dvanaest pera

svako pero od po litru zlata"

Kad su bili bijelu Lijevnu,

ugledaše prokleto Lijevno

đe u njemu bijeli se kula.

Tad govori Stari Vujadine:

,,O sinovi, moji sokolovi

vidite li prokleto Lijevno,

đe u njemu bijeli se kula?

Onđe će nas biti i mučiti,

prebijati i noge i ruke,

i vaditi naše oči čarne.

O sinovi, moji sokolovi

ne budite srca udovička, 

no budite srca junačkoga;

ne odajte druga nijednoga,

ne odajte vi jatake naše,

kod kojih smo zime zimovali,

zimovali, blago ostavljali, 

ne odajte krčmarice mlade

kod kojih smo rujno vino pili,

rujno vino pili u potaji"

Kad dođoše u Lijevno ravno

metnuše ih Turci u tavnicu;

tavnovaše tri bijela dana,

dok su Turci vijeć' vijećali

kako će ih biti i mučiti.

Kad prođoše tri bijela dana,

izvedoše Starog Vujadina.

prebiše mu i noge i ruke, 

kad stadoše oči vadit čarne,

govore mu Turci Lijevljani;

,,Kazuj, kujo, Stari Vujadine,

kazuj, kujo, družinu ostalu, 

i jatake kud ste dohodili,

dohodili, zime zimovali,

zimovali, blago ostavljali,

kazuj, kujo, krčmarice mlade,

kod kojih ste rujno vino pili,

pili rujno vino u potaji!"

Al govori Stari Vujadine:

,,Ne ludujte, Turci Lijevljani!

Kad ne kazah za te hitre noge,

kojeno su konjma utjecale,

i ne kazah za junačke ruke

kojeno su koplja prelamale

i na gole sablje udarale,

ja ne kazah za varljive oči

koje su me na zlo navodile

 gledajući s najviše planine,

gledajući dolje na drumove,

kud prolaze Turci i trgovci".

Septembar- Stevan Raičković

Stanimo malo, pesmo

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate,

Jablani kada se zlate,

U lakoj magli, peni

Odnela tužno meni.

Septembar je prošao, i sada uveliko oktobar preovladava njegovim starim teritorijama, ali lepota ove pesme i dubina koju ostavlja nije otišla zajedno sa njime. 

Jesen je novi početak- Dnevnik knjiškog moljca

Dragi dnevniče.....
Stigla je jesen, godišnje doba koje obuhvata deo septembra, ceo oktobar i deo decembra. Stigao je oktobar, doneo je jesen, magično godišnje doba o kome se godinama u đačkim klupama pišu sastavi, uče pesmice, čitaju knjige i mnoge druge stvari ne bi li obeležili još jednu radnu jesen. Zašto se moramo podsećati na jesen? Zašto, i pored toga što đaci već znaju koje je koje godišnje doba, učiteljice moraju da ih teraju da pišu, i pišu i uče?Zato što je jesen drugačije godišnje doba. Zima ima samo jednu boju, belu. Proleće je svo zeleno, sve raste, sve buja. Leti plava boja čistog mora obvlada celim vidom, a samo je jesen puna različitih boja koje se preklapaju jedna u drugu, zajedno stvarajući kombinaciju sva tri ostala godišnja doba. Dolazi mnogobrojno voće, na sreću mnogih baka ili mama, koje su spremne da naprave svašta, već poznat zvuk šuškanja lišća pod nogama je nešto bez čega jesen ne bi bila jesen, a kestenje koje se kotrlja po ulici uvek je zabavno, nije bitno koliko imaš godina. Jesen je zbir svih godišnjih doba u jedno, jesen je divno godišnje doba koje svake godine za sobom ostavlja uspomene i trag u svačijim životima, menja svako poglavlje nečijeg života, koliko god nešto može da ga načini pustim.

Jesen je, barem meni, iako je češća pojava da kad izađeš popodne ulice budu prazne, neko godišnje doba koji označava šansu da ti se pri kraju godine otvore nova vrata, i ne znam zašto je tako, i nikad neću znati, ali najbolje je da uživam u tom osećaju, dok ga imam. A nadam se da ću ga imati još dugo, dugo, i da nikad neće otići, jer sam uz mirnu notu jeseni uvek donosila odluke koje su posle ispale pravedne. Promenila sam izgled bloga da bi se uklopio sa trenutnim godišnjem doba, promeniću izbor pesama i ostalog sadržaja koji možete videti na blogu svakodnevno, da bi više išli uz jesen.

Zato, kako bi proslavili početak one prave, pozne jeseni, gde se po putevima širi miris opalih jabuka, krušaka i drugih voćki, dok pod umornim nogama šušti raznobojno lišće, dok se preko njega kotrlja neki kestenčić koji čeka da ga deca pronađu, hajde da razmislimo o stvarima koje bi inače mogli popraviti. Jesen je godišnje doba kad se sve spaja, spajajte se i vi. Sa novim ljudima, sa starim poznanicima. Ostvarite nove veze, pronađite nova interesovanja. I pokušajte da, polako, ali i značajno, ostavite trag u ovoj jeseni u vašem životu, ali i u svakoj drugoj, od sad pa nadalje.


                                                               Nadajući se da će vam ova jesen doneti samo lepe uspomene, pozdravlja vas vaš Knjiški Moljac.

Zvono- Vasko Popa

Nebo je skovano kao zvono zlatno,

A zemlja od tuča obešeno klatno- 

bruje oluje. 

Vetri kroz raskuštrene kose prohuje;

čelom dotičemo nedro visina,

prstom razmičemo zveku modrina-

zaglušio je svako svog sluha ton.

I dozivamo s gluhi na zvonika, 

I gledamo se slepi sa vidika,

Nekom rub zvona tuč ugiba- 

pojasom plavim po zraku šiba

pomamljen zvon;

te uhom našim bruje oluje

u zlatno nebo- 

kad srce tuče u tvrdo rebro, 

bezglasno bim, bezglasno bim.

Podela uloga- Gvido Tartalja

Lica: REDITELJ, MIRKO, PAVLE, BRANKO, MILE i DEVOJČICA

(Na pozornici je sto za kojim sedi Reditelj, koji pred sobom drži neke hartije. Sa desne strane su stolice na kojima sede Dečaci i Devojčica)

REDITELJ: Sada, drugovi, kada ste saslušali sadržaj komada, koji ćemo izvesti na školskoj priredbi, hajde da pređemo na podelu uloga, a onda ćemo krenuti sa probom. Slažete li se?

SVI: Slažemo! Slažemo!

REDITELJ: Dobro, da počnemo. Da vidimo, ko će u našem komadu glumiti magarca? (Nastane tajac. Svi dečaci ćute pokunjeni i oborene glave. Nakon kratke pauze)Dakle, drugovi, pitam vas: Ko će igrati magarca? Hajde neka se javi ko će. pa da pređemo na ostale uloge. Nemamo vremena da gubimo. (Dečaci i dalje sede onako i ćute. Devojčica se smeška)Drugovi, nemojmo tako. Hoćemo li da igramo ovaj komad ili nećemo?Nećemo valjda da ga odbacimo samo zato što ne možemo da podelimo uloge. Hajde Mirko, hoćeš li ti?

MIRKO: A ne, ne, ja ću igrati Vučjaka. Umem svojski da lajem i da režim. Bolji čuvarkuća ne treba. Evo;

Vauuu, vauu, vauuuu.....

REDITELJ: Dobro. Onda ti, Pavle.

PAVLE: Izvini, ja ću biti lav. Ja mogu da riknem da me čuju odavde do zoološkog vrta. A onda se tamo sve zveri pokunje i skupe, a samo mi lav odgovara: Uuuuuuuuu

REDITELJ: Dobro, onda ćeš ti biti lav. Ali ko će biti magarac? Branko, hoćeš li ti?

BRANKO: A ne, ja ću biti lovac. Ja sam najbolji strelac u razredu (Pokazuje dečju pušku, koju je do tad držao između nogu)Evo, ja se od svoje puške ne odvajam ni danju ni noću.

REDITELJ: Ma dobro, drugovi, neko ipak treba da igra magarca, ako ne želimo da otkažemo našu tačku.Mile, hoćeš li ti?

MILE: Ja ću igrati pajaca. (Naglim pokretom zapraši puderom lice i onda izlazi pred rediteljev sto)Prevrtaću se sve ovako(Prevrne se nekoliko puta preko glave. Ustane)Ako treba, mogu i pedeset puta.

REDITELJ:Eto sad! Ne možeš ni ti! Dobro, pa ko će onda da igra magarca?(Ljutito)Čujete li me vi!?

DEVOJČICA: (ustane, priđe reditelju i nešto mu šapne, pa se vrati na svoje mesto)

REDITELJ: (se smeška)Ah, da, zaboravio sam da vam kažem nešto vrlo važno. Rekao sam vam da u komadu magarac treba da jede seno koje leži pred njim. Da, tako će izgledati gledaocima, a on će, u stvari, jesti štrudlu sa makom. (Među dečacima nastade komešanje)Štrudla će se nalaziti u jaslama usred sena, ali tako da to gledaoci neće videti. To je trebalo odmah da vam kažem. Dakle, drugovi, ko se javlja da igra magarca?

MIRKO: Ja ću! Ja umem da njačem bolje nego pravi magarac! Ia, ia, iaaaa! 

PAVLE: Ja ću! Ja ću! Ja umem da se ritam kao niko (pokazuje) 

BRANKO: Ne, ne, ja ću! Umem da se ukopam u mestu da me niko ne može pomeriti. Neće me maći ni deset njih. (Zauzima pozu) Probajte pa vidite. 

MILE: Ja ću! Ja ću! (Priđe reditelju) Umem da se valjam i da dižem sve četiri u vis kao pravi magarac! (Legne na leđa i diže ruke i noge u vis i njače) Ia, ia, iaaaaaa! 

SVI DEČACI: (uglas) Ja ću! Ja ću! Ja ću! 

REDITELJ: Ej, stanite malo! Otkud sad odjednom svi hoćete da igrate magarca? Toliki mi magarci nisu potrebni. Ja za ovaj komad tražim samo jednog, i potražiću ga negde drugde (Izađe a dečaci ostaju pokunjeni)

ZAVESA

Propovedanje vatre- Branko Miljković

Ljubavi moja mrtva a ipak živa

Nek u svom danu nedorečen gori

Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori

Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori

Puni sunca!Senko, gde se ta zemlja skriva

Gde materija sva od zaborava otkriva

Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj i bezbolnom ognju sve to?

Zdravo,o moguća zvezdo koju i ne slutimo,

Il me zaboravi pesmo,jer želja je moja kriva.

Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.

O sve što prođe večnost jedna biva.

Branko Miljković (1934-1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Rođen je u Nišu, te se godine 1953 preselio u Beograd, gde je i počeo pisati pesme. Pored poezije, pisao je i eseje, kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika (gore). 1960, dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za zbirku Vatra i ništa. Krajem iste te godine, preselio se u Zagreb. 

Prema službenim podacima, izvršio je samoubistvo 1961 godine, kada je imao samo 27 godina. 

Vikipedija

Krvava Bajka- Desanka Maksimović

  Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani,

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

A pedeset i pet minuti

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške...

i tako redom.

Misli su im bile pune

istih brojki

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo,

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Desanka Maksimović (1898-1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. 

Rođena je u tadašnjoj Rabovici kod Valjeva, Kraljevina Srbija. Odmah posle njenog rođenja, njen otac je dobio premeštaj, te su se odselili u Brankovinu, gde je Desanka provela detinjstvo. Završila je gimnaziju u Valjevu i početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova, i nažalost, nisu imali dece. 

17. decembra 1959. godine izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a kasnije i za redovnog člana. 

Jedno od njenih najpoznatijih dela je pesma Krvava Bajka koja govori o masakru nad nedužnim srpskim stanovništvom u Kragujevcu. 

Vikipedija (Desanka)

Vikipedija (Krvava Bajka)

Lepa Kata- Ljubivoje Ršumović

Bila jednom jedna Kata,

U Perlezu, blizu Čente,

Lepa kao sa plakata,

Pa i lepša, na momente.

Imala je oči plave,

Original morska plavet,

Nosaše ih pored glave,

Tako da ti stane pamet.

Imala je lepa Kata,

Uz lepotu, sto dukata

Pa je bila tatamata

Za sve momke iz Banata.

Ljubivoje Ršumović (1939) je srpski pesnik, poznat po svojoj poeziji za decu.

Rođen je u Ljubišu, tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim je uticajem počeo da piše pesme za decu. Bio je autor emisija za decu ,,Hiljadu zašto", ,,Hajde da rastemo" i ,,Fazoni i fore" na Televiziji Beograd. Bio je direktor pozorišta ,,Boško Buha". Danas je predsednik kulturno-prosvetne zajednice Srbije. 

Vikipedija

Zvanični sajt Ljubivoja Ršumovića

Ostajte ovdje- Aleksa Šantić

Ostajte ovdje! 

Sunce tuđeg neba neće vas grijat

K'o što ovo grije

Grki su tamo zalogaji hleba,

Gdje svoga nema i gdje brata nije. 

Od svoje majke, ko će naći bolju?

A majka vaša zemlja vam je ova.

Bacite pogled po kršu i polju;

Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju,

Oni bjehu divi,

Uzori svijetli,

Što je branit znaše,

U ovoj zemlji ostanite vi,

I za nju dajte vrelo krvi vaše.

K'o pusta grana,

Kad jesenja krila trgnu joj lisje i pokose ledom,

Bez vas bi majka domovina bila;

A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s'oka sleti!

Vrat'te se njojzi u naručju sveta;

Živite zato da možete mrijeti

Na njenom polju gde vas slava seta!

Ovdje vas svako poznaje i voli;

A tamo vas niko poznat neće

Bolji su svoji i krševi goli

No cvijetna polja kud se tuđin kreće

Ovde vam svako bratsku ruku steže;

U tuđem svetu

Za vas pelen cvjeta;

Za ove krše sve vas, sve vas veže;

Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje! 

Sunce tuđeg neba neće vas grijat

K'o što ovo grije

Grki su tamo zalogaji hleba,

Gdje svoga nema i gdje brata nije. 

Aleksa Šantić (1868-1924) je bio srpski pesnik i akademik.

Rođen je u Mostaru, tadašnjem Osmanskom carstvu. Završio je trgpvačku školu u Trstu i Ljubljani, jer njegovi ukućani nisu imali mnogo razumevanja za njegov talenat. Nakon škole, vratio se u Mostar.Najveća dela je krajem 19 i početkom 20 veka. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, datuma 3. februara 1924. godine.

Umro je od tuberkuloze u Mostaru, tadašnoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, sadašnjoj Bosni. 

Vikipedija

Sajt o Aleksi Šantiću

Sajt celokupnih Šantićevih dela

Biografija na sajtu SANU

Stranica o Šantiću na sajtu Serbo-Croatian poetry translation

Uzalud je budim - Branko Miljković

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,

Zbog neba, razapetog između prstiju,

Budim je zbog reči koje peku grlo,

Volim je ušima.

Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,

Budim je zbog dalekih stvari,

Koje liče na ove ovde,

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,

Zbog anonimnih reči trgova,

Budim je.

Zbog manufaktornih pejzaža javnih parkova,

Budim je zbog ove naše planete,

Koja će, možda, biti mina u raskrvavljenom nebu.

Zbog osmeha u kamenu dugova zaspalih između dve bitke,

Kada nebo više nije bilo veliki kavez za ptice,

Nego aerodrom.

Moja ljubav puna drugih je deo zore,

Budim je zbog zore,

Zbog ljubavi,

Zbog sebe,

Zbog drugih.

Budim je,

Mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu

Zauvek sletelu

Sigurno je rekla:

Neka me traži,

I vidi da me nema.

Ta žena sa rukama deteta,

Koju volim,

To dete,

Zaspalo ne obrisavši suze

Koje ja budim

Uzalud, uzalud, uzalud.

Uzalud je budim,

Jer će se probuditi,

Drukčija i nova.

Uzalud je budim,

Jer njena usta 

Neće moći da joj kažu

Uzalud je budim

Ti znaš da voda protiče,

Ali ne kaže ništa. 

Uzalud je budim

Treba obećati izgubljenom imenu

Nečije lice u pesku.

Branko Miljković (1934-1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Rođen je u Nišu, te se godine 1953 preselio u Beograd, gde je i počeo pisati pesme. Pored poezije, pisao je i eseje, kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika (gore). 1960, dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za zbirku Vatra i ništa. Krajem iste te godine, preselio se u Zagreb. 

Prema službenim podacima, izvršio je samoubistvo 1961 godine, kada je imao samo 27 godina. 

Vikipedija