Slikarka Zima- Desanka Maksimović

Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, nista narocito da im daruje, ali je preko lepa u dokolici bila smislila da im naslika nocu po prozorima puno srebrnih suma, zvercica i kuca.

Slikarki Zimi bilo je to lako, mahne jedanput svojom studenom kicicom, a stvori se na prozoru srebrni list, paprati ili sledjena jelova grancica. Mahne drugi put i ukaze se sledjena reka koja kao da tece ispod vrba pod snegom. Mahne treci put i nikne dvorac sav od biljura, u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde.

Kako se ovim slikama bila procula, cim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobrocudno dozvoljavala da se valjaju i skacu po skutovima njene bunde. A i sto ne bi! Cim bi ih deca iscepala i isprljala, istog casa su nicali drugi novi, kao da je neka carobnica.

Predvece stigne ona u neko selo kad su deca vec spavala. Kuc! - Kuc! Pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se zaculo samo duboko decje disanje. Spavaju vec. Pomisli Zima, sad cu im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude, i pocne sarati po oknu sapcuci:

Naslikacu borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sletece na borove
ptica svetlih krila,
uci ce u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naloziti peci,
jer ce odmah
s prozora pobeci.

Dovrsivsi rad, posla je dalje. Usput cu kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoca je ljuta
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt, pa podje dalje. Stvori se taf pred drugom kucicom, pa opet kuc, kuc, na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivsi i tu prozore, podje dalje. Ukraj puta su stajali cetinari i molili:

Zimo, dobra Zimo
pogledaj na jele
daj im malo svoje
odecice bele.

Ona im odmah dade na glave bele subare i na zelene siroke sake navuce im bele rukavice, pa zadovoljna sto je ucinila dobro delo, nastavi put, zureci da naslika sto vise prozora i da sto vise dece obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, nasla su po prozorima srebrne slike sto ih je nocu isarala Zima.

Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauzivaju, svih njih brzo je nestalo, neke je otopilo Sunce, neke vatra u peci, na neke su decica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.