Zvono- Vasko Popa

Nebo je skovano kao zvono zlatno,

A zemlja od tuča obešeno klatno- 

bruje oluje. 

Vetri kroz raskuštrene kose prohuje;

čelom dotičemo nedro visina,

prstom razmičemo zveku modrina-

zaglušio je svako svog sluha ton.

I dozivamo s gluhi na zvonika, 

I gledamo se slepi sa vidika,

Nekom rub zvona tuč ugiba- 

pojasom plavim po zraku šiba

pomamljen zvon;

te uhom našim bruje oluje

u zlatno nebo- 

kad srce tuče u tvrdo rebro, 

bezglasno bim, bezglasno bim.