Uzalud je budim - Branko Miljković

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,

Zbog neba, razapetog između prstiju,

Budim je zbog reči koje peku grlo,

Volim je ušima.

Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,

Budim je zbog dalekih stvari,

Koje liče na ove ovde,

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,

Zbog anonimnih reči trgova,

Budim je.

Zbog manufaktornih pejzaža javnih parkova,

Budim je zbog ove naše planete,

Koja će, možda, biti mina u raskrvavljenom nebu.

Zbog osmeha u kamenu dugova zaspalih između dve bitke,

Kada nebo više nije bilo veliki kavez za ptice,

Nego aerodrom.

Moja ljubav puna drugih je deo zore,

Budim je zbog zore,

Zbog ljubavi,

Zbog sebe,

Zbog drugih.

Budim je,

Mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu

Zauvek sletelu

Sigurno je rekla:

Neka me traži,

I vidi da me nema.

Ta žena sa rukama deteta,

Koju volim,

To dete,

Zaspalo ne obrisavši suze

Koje ja budim

Uzalud, uzalud, uzalud.

Uzalud je budim,

Jer će se probuditi,

Drukčija i nova.

Uzalud je budim,

Jer njena usta 

Neće moći da joj kažu

Uzalud je budim

Ti znaš da voda protiče,

Ali ne kaže ništa. 

Uzalud je budim

Treba obećati izgubljenom imenu

Nečije lice u pesku.

Branko Miljković (1934-1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Rođen je u Nišu, te se godine 1953 preselio u Beograd, gde je i počeo pisati pesme. Pored poezije, pisao je i eseje, kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika (gore). 1960, dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za zbirku Vatra i ništa. Krajem iste te godine, preselio se u Zagreb. 

Prema službenim podacima, izvršio je samoubistvo 1961 godine, kada je imao samo 27 godina. 

Vikipedija