Grad-Janko Veselinović

Odlomak iz istoimene pripovetke

Vrućina i omorina...Nigde cvkruta, nigde vetrića! Po gdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva Boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna;konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve;psi polegali pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike i leno lanu tek onda kad im muva na njušku padne...I živina poskapa. Guščići polegali po bari; kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču...I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se nji'ne... Da Bog sačuva!...Sve igra pred očima:i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja po neki žbunić; beo, siv, mrk, golubije boje...

Kišnica se spusti. Oblak sklapaše sa sviju strana, a ja gledam kako se kišne kapi pretapaju u prašini, i osećam kako me zapahnjava miris same zemlje.

Stoka se usproletala po pašnjacnima; guščići lupaju krilima i deru se; kokoši veselije, sve je veselije....

Najedared dunu silan vetar. Drveta se savijahu do zemlje. On krhaše grane i grančice, pa sve to nosaše kao slamke. 

Šinu munja, oči zaseniše. Onda zagrme.  Potraje malo, šinu druga, treća... I- ču se lupa po krovu. Bacim pogled u avliju i videh kako od zemlje odskaču komadi leda, veliki kao pesnica.

Grad brisaše sve; i granje, i lišće, i vlat, i travu. Grane padahu sa drveća, kao da ih motkom obijaš: sa kuća padahu komadi razbijena crepa... Zamračilo se, pa sipa kao iz poderane vreće, a vetar se napeo, duva, pa kosi sve kao oštra kosa. Ne samo ja, nego ni najstariji ljudi u selu ovako šta nisu zapamtili. Padao je kao najbujniji pljusak. Začas pobele zemlja, a kroz avliju počeše teći jaruge od samoga leda.

Kad već razbi prozor kraj koga sam stajao, i kad mi poče kapati sa tavana na vrat; ja se uklonih u sobu.

Ali ni tamo ne beše bolje. Žena stala kraj prozora, pa gleda i ćuti, a dete plače. Ja sedoh na krevet. Hiljadama najtužnijih misli vrtelo mi se u pameti. Sagao sam glavu, pa ne smem ni da je dignem. Strah me hvata i pri pomisli da pogledam na ono golo drveće i onu pustoš. 

Sunce se probi kroz oblake. Ništa jadnije nisam video u svome veku. Po drumu ležaše poobijano granje i lišće, blatom ulepljeno. Dokle oko mogaše sagledati, sama pustoš. Sa visova se dizaše bela para, drva štrčahu kao da su vatrom opaljena; gde beše talasava pšenica i kukuruz-tu sad zgažena strnjika i patrljci, kao da ih je vojska pregazila...Čisto osećaš smrad izgažene i slomljene trave...

Spusti se noć. Hladan vetrić pirka. Nebo se izvedrilo. Sa njega sjaji mesec, pun i svetao, i zvezde trepere. Kao i da ne vide jada, kao da i ne osećaju tuge!...njih kao da ne bole one suze tolikih jadnika. Ta oni bi isto tako svetleli i tako treperili i da je ovaj svet zaspao večnim snom....