Led se topi - Aleksandar Popović

Lica : Bole i Božo
(Dvorište: Svaki sedi na po jednom starom sanduku) 

BOLE : Je li, Božo, znaš li ti kako se led probija?
BOŽO: Ne znam, ali šta te to zanima sad kad leda nema nigde, sem u frižideru?
BOLE: Nisam znao da si tako zakržljao!  Ja govorim o onom drugarskom ledu, a ti zapeo!
BOŽO: Kakav ti je to rebus! U poslednje vreme nešto mnogo fantaziraš, u čemu je stvar?
BOLE: Ma hteo bih, na svaki način bih hteo da onoj uobraženoj Gordani pokažem kako sam ja mnogo dobar drug! Ali nikako da probijem led.
BOŽO: Slušaj, ja znam, taj led se ne probija, nego se topi, a to znači...
BOLE : Šta to znači?
BOŽO: To znači postepeno, polako, malo-pomalo.
BOLE: Probao sam! Prvo sam joj ukrao olovku i slomio napola. Posle sam joj sakrio kapu.  Posle sam je gurao kad smo izlazili iz škole. Posle sam joj oteo torbu i zakačio je na drvo. I ništa, i ništa... Ona sve to kao da ne razume!
BOŽO: Onda ti ostaje samo ono poslednje.
BOLE: Koje?
BOŽO: Srce i strela!
BOLE: A ne, to sigurno neću! Dosta sam joj delio čvrge, zvrčke i čupanja. Zar sad još i da je ubijem? Ti si poludeo, strela u srce, pa to je sigurna smrt! Zar nisi video nijednog kauboja kako gine od indijanske strele?
BOŽO: Ti meni kažeš da sam zakržljao, a ne znaš da sem indijanske strele postoji i ona druga, nacrtano srce i strela!