Ovu verziju priče sam ja sama napisala . Uživajte .
Jednog naizgled vedrog dana, mala crvena bubamara bezbrižno je šetala šumom. Odjedanput,bez ikakvog očiglednog obaveštenja, kiša je počela da lije krupne kapi iz modrog oblaka. Uzbuđena bubamara gledala je gde bi mogla da se zakloni od kiše. Blizu je bila jedino malena crvena pečurka, za koju je izgledalo da ima dovoljno mesta da nju zakloni, pa je požurila pod nju.I tako je naša bubamara ostala suva.
Malo kasnije, Bubamara spazi jednog malecnog puža kako puzi po šumi, verovatno u nameri da se sakrije, isto kao i Bubamara.
-Toplo se nadam da neće doći baš pod moju pečurku- Progunđala je Bubamara sebi u bradu- nema mesta!
Ali, baš naprotiv, puž je oduševljen spazio pečurku i bubamaru koja se efikasno sakrila ispod nje, te dopuza do pečurke. Bubamara ga je jedva prihvatila,još ljuta jer je morao da izabere njenu pečurku. Kiša je i dalje neprekidno lila, činilo se da ne postoji ta sila koja će je zaustaviti. Ali, baš kada se Bubamara ponadala da nikakvog gosta više neće dobiti, jedan veliki žuti leptir je stao lepršati oko pečurke.
-Valjda neće i leptir doleteti da se zakloni pod našu pečurku!- Mrmljala je Bubamara- nema više mesta.
Jadna bubamara.Njena predskazanja su tako netačna .Leptir je, kao pozvan, došao pod pečurku, baš pored Bubamare, koja je sve vreme prevrtala očima. Da, bilo ih je troje, gurali su se, kiša je formirala ogromne bare svuda po putu, ali i pored toga niko nije pokisao! Začuo se tihi lepet nečijih krila. Bubamara bolje pogleda, moleći se da joj se učinilo. Ali nije. Mala beba sova upravo je sišla sa drveta, drhteći od hladne kiše koja joj je kvasila perje.
-Nadam se da neće i ovoj sovi pasti na pamet da se zakloni pod našu pečurku! - Zacvilela je Bubamara - Nema gde da stane!
Čak i sova je doletela ispod pečurke, i onako najveća se jedva smestila, te je naterala ostale da se dobro zbiju jedno uz drugo. I da znate da su i leptir, i bubamara, i sova i puž ostali suvi!Samo nekoliko trenutaka kasnije, umesto novog stanara pod pečurkom, kiša je prestala da pada i sunce je obasjalo šumu. Svi su izašli iz pečurkine senke.
- Niko od nas nije pokisao!-Naglas se isčuđavala Bubamara, klimajući glavom - A opet nas je zaklanjao samo šešir majušne pečurke!
-Uhuu! - Čulo se sa drveća. To ,,Uhu" sa iste visine ponavljalo se sve dok se izvor tog zvuka, mama sova, nije spustila na tlo po svoju bebu . Ona pogleda pečurku, i nasmeja se - Pečurka je bila mala pre kiše.Pogledajte je sada.
I svi oni, kao dresirani, pogledaše. Pečurka više nije bila skupljena i mala. Ovoga puta, njen šešir bio je duplo veći nego pre početka kiše!I svi su bili zadivljeni, i nisu mogli da skinu pogled sa velikog pečurkinog napredka.
-Pa, pečurka raste na kiši!Naravno!-Priseti se Bubamara - I imalo je mesta za sve, niko nije pokisao!
Ubrzo, svi su otišli van domašaja pečurke. I što je najbolje, razišli su se svi sa velikim osmesima na licu .
Нема коментара:
Постави коментар