Kad su laste odlazile-Ratko Zvrko

Kad su laste odlazile,

potočiću dah je stao,

jorgovan je suzom žutom 

za lastama zaplakao.

Nad šumom se magle vile, 

na putu je vetar meo,

zec od tuge celog dana

nije ništa, ništa jeo.

Gavranu se od žalosti

(il' od zime)

Treslo krilo

Kad su laste odlazile

Sve je, sve je tužno bilo

Pozno jesenje jutro- Isidora Sekulić

Seljaci još spavaju, a po drumu prolaze samo vetar i stud.

Bolesna trava se nasisala vlage, omlitavila i polegla i kao arktička mahovina pomodrila od mraza i slane.

Na ivici jendeka letošnji čkalj razapeo svoje osušene krte stabljičice, sa pobodenim ćelavim lopaticama, a na uvelom listu leži mrtav jedan od onih finih baštenskih paukova, što padaju na raspuštene kose malih devojčica i spavaju u krunicama belih jorgovana.

Na dnu jendeka ćuti barica i strepi od prve ledene kore što će doći.

U jednom udubljenom tragu čovečje stopale čuči vrabac. Zgrčio svoje promrzle nožice, i čini se da je u zemlju zaboden. Uvukao vrat, stegao kljun, i dok temperatura naglo pada, njegovo malo srce kuca nejednako i retko.

Na nebu dve-tri rasplakane zvezde, u vazduhu dva-tri smrznuta mesečeva zraka.

U dnu polja stoje redovi crnih debelih stabala, i po ukrštenim suvarcima se vidi da šuma ne živi.

Tamo na strani krupan bik doživljuje pozno jesenje jutro. Leži; pod njim i oko njega se otopila slana i puši se zemlja. Uz rogove nakostrešeni čuperci kovrdžave dlake, a pod ispupčenim crnim čelom svetla vlaga sanjivih očiju. Obara glavu i sluzavi svojim nozdrvama miriše travu, žutu, kao šafran, gorku kao pelen.

-Kleče, zaljulja se, grdan i težak, i strahovito šupljim tonom prastarih životinjskih grdosija riknu pozdrav Bogu Suncu. 

Zatim još dugo beše tišina i oblačno, a iz šume dopiraše samo miris trulih drveta i mrtvih insekata.

(Greške u kucanju su nezaobilazne ovoga puta, tako da možda mi je promakla neka. Uživajte :) ) 

Jesen- Vojislav Ilić

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,

Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave

Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,

Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,

I slatko smeši se na nj'

Pitome i blage ćudi,

Priprema ona sad spokojne večeri i dane,

I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve!

Na starom ognjuištu mirno

Puckara crvenkast plam

Kad magla pokrije ravni

I vlagom ispuni zrak

Tu prošlost vaskrsne drevna

I gatke vremena davni'

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,

Dok dremež ne svlada sve

I strasno šaptanje tada

Kroz mirni prošušti dom-

Al i to gubi se brzo

I san lagano pada...

Jelenče- Narodna pesma

Raslo jelenče maleno,

Ko u polju cveće šareno,

Gora ga rosom pojila,

Košuta mlekom dojila.

Jelenče travu gazilo,

U travi izvor spazilo.

Ne da se više dojiti, 

Ni hladnom rosom pojiti.

S bistroga pije izvora, 

Draže mu polje neg gora.

Košuta gorom leleče:

,,Propašće moje jelenče". 

Ne sluša mlado jelenče,

Što majka gorom leleče,

Već ono skače po polju,

Ne sluti tešku nevolju;

Tuda je momče lovilo,

Jelenče mlado spazilo,

Hitro se strelom bacilo,

Jelenče ljuto ranilo.

Jelenče pišti u gori

Rana ga ljuta obori.

Košuta tužno leleče,

Mrtvo je njeno jelenče.

Stari Vujadin- Narodna pesma

Đevojka je svoje oči klela:

,,Čarne oči, da ne bi gledale!

Sve gledaste, danas ne viđeste

đe prođoše Turci Lijevljani,

provedoše iz gore hajduke, 

Vujadina sa obadva sina.

Na njima je čudno odijelo;

na onome Starom Vujadinu,

na njem binjiš od suvoga zlata,

u čem paše na divan izlaze;

na Miliću Vujadinoviću,

još je na njem ljepše odijelo;

na Vuliću, bratu Milićevu,

na glavi mu čekrli čelenka,

baš čelenka od dvanaest pera

svako pero od po litru zlata"

Kad su bili bijelu Lijevnu,

ugledaše prokleto Lijevno

đe u njemu bijeli se kula.

Tad govori Stari Vujadine:

,,O sinovi, moji sokolovi

vidite li prokleto Lijevno,

đe u njemu bijeli se kula?

Onđe će nas biti i mučiti,

prebijati i noge i ruke,

i vaditi naše oči čarne.

O sinovi, moji sokolovi

ne budite srca udovička, 

no budite srca junačkoga;

ne odajte druga nijednoga,

ne odajte vi jatake naše,

kod kojih smo zime zimovali,

zimovali, blago ostavljali, 

ne odajte krčmarice mlade

kod kojih smo rujno vino pili,

rujno vino pili u potaji"

Kad dođoše u Lijevno ravno

metnuše ih Turci u tavnicu;

tavnovaše tri bijela dana,

dok su Turci vijeć' vijećali

kako će ih biti i mučiti.

Kad prođoše tri bijela dana,

izvedoše Starog Vujadina.

prebiše mu i noge i ruke, 

kad stadoše oči vadit čarne,

govore mu Turci Lijevljani;

,,Kazuj, kujo, Stari Vujadine,

kazuj, kujo, družinu ostalu, 

i jatake kud ste dohodili,

dohodili, zime zimovali,

zimovali, blago ostavljali,

kazuj, kujo, krčmarice mlade,

kod kojih ste rujno vino pili,

pili rujno vino u potaji!"

Al govori Stari Vujadine:

,,Ne ludujte, Turci Lijevljani!

Kad ne kazah za te hitre noge,

kojeno su konjma utjecale,

i ne kazah za junačke ruke

kojeno su koplja prelamale

i na gole sablje udarale,

ja ne kazah za varljive oči

koje su me na zlo navodile

 gledajući s najviše planine,

gledajući dolje na drumove,

kud prolaze Turci i trgovci".