Propovedanje vatre- Branko Miljković

Ljubavi moja mrtva a ipak živa

Nek u svom danu nedorečen gori

Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori

Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori

Puni sunca!Senko, gde se ta zemlja skriva

Gde materija sva od zaborava otkriva

Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj i bezbolnom ognju sve to?

Zdravo,o moguća zvezdo koju i ne slutimo,

Il me zaboravi pesmo,jer želja je moja kriva.

Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.

O sve što prođe večnost jedna biva.

Branko Miljković (1934-1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Rođen je u Nišu, te se godine 1953 preselio u Beograd, gde je i počeo pisati pesme. Pored poezije, pisao je i eseje, kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika (gore). 1960, dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za zbirku Vatra i ništa. Krajem iste te godine, preselio se u Zagreb. 

Prema službenim podacima, izvršio je samoubistvo 1961 godine, kada je imao samo 27 godina. 

Vikipedija

Krvava Bajka- Desanka Maksimović

  Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani,

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

A pedeset i pet minuti

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške...

i tako redom.

Misli su im bile pune

istih brojki

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo,

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Desanka Maksimović (1898-1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. 

Rođena je u tadašnjoj Rabovici kod Valjeva, Kraljevina Srbija. Odmah posle njenog rođenja, njen otac je dobio premeštaj, te su se odselili u Brankovinu, gde je Desanka provela detinjstvo. Završila je gimnaziju u Valjevu i početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova, i nažalost, nisu imali dece. 

17. decembra 1959. godine izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a kasnije i za redovnog člana. 

Jedno od njenih najpoznatijih dela je pesma Krvava Bajka koja govori o masakru nad nedužnim srpskim stanovništvom u Kragujevcu. 

Vikipedija (Desanka)

Vikipedija (Krvava Bajka)

Lepa Kata- Ljubivoje Ršumović

Bila jednom jedna Kata,

U Perlezu, blizu Čente,

Lepa kao sa plakata,

Pa i lepša, na momente.

Imala je oči plave,

Original morska plavet,

Nosaše ih pored glave,

Tako da ti stane pamet.

Imala je lepa Kata,

Uz lepotu, sto dukata

Pa je bila tatamata

Za sve momke iz Banata.

Ljubivoje Ršumović (1939) je srpski pesnik, poznat po svojoj poeziji za decu.

Rođen je u Ljubišu, tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim je uticajem počeo da piše pesme za decu. Bio je autor emisija za decu ,,Hiljadu zašto", ,,Hajde da rastemo" i ,,Fazoni i fore" na Televiziji Beograd. Bio je direktor pozorišta ,,Boško Buha". Danas je predsednik kulturno-prosvetne zajednice Srbije. 

Vikipedija

Zvanični sajt Ljubivoja Ršumovića

Ostajte ovdje- Aleksa Šantić

Ostajte ovdje! 

Sunce tuđeg neba neće vas grijat

K'o što ovo grije

Grki su tamo zalogaji hleba,

Gdje svoga nema i gdje brata nije. 

Od svoje majke, ko će naći bolju?

A majka vaša zemlja vam je ova.

Bacite pogled po kršu i polju;

Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju,

Oni bjehu divi,

Uzori svijetli,

Što je branit znaše,

U ovoj zemlji ostanite vi,

I za nju dajte vrelo krvi vaše.

K'o pusta grana,

Kad jesenja krila trgnu joj lisje i pokose ledom,

Bez vas bi majka domovina bila;

A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s'oka sleti!

Vrat'te se njojzi u naručju sveta;

Živite zato da možete mrijeti

Na njenom polju gde vas slava seta!

Ovdje vas svako poznaje i voli;

A tamo vas niko poznat neće

Bolji su svoji i krševi goli

No cvijetna polja kud se tuđin kreće

Ovde vam svako bratsku ruku steže;

U tuđem svetu

Za vas pelen cvjeta;

Za ove krše sve vas, sve vas veže;

Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje! 

Sunce tuđeg neba neće vas grijat

K'o što ovo grije

Grki su tamo zalogaji hleba,

Gdje svoga nema i gdje brata nije. 

Aleksa Šantić (1868-1924) je bio srpski pesnik i akademik.

Rođen je u Mostaru, tadašnjem Osmanskom carstvu. Završio je trgpvačku školu u Trstu i Ljubljani, jer njegovi ukućani nisu imali mnogo razumevanja za njegov talenat. Nakon škole, vratio se u Mostar.Najveća dela je krajem 19 i početkom 20 veka. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, datuma 3. februara 1924. godine.

Umro je od tuberkuloze u Mostaru, tadašnoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, sadašnjoj Bosni. 

Vikipedija

Sajt o Aleksi Šantiću

Sajt celokupnih Šantićevih dela

Biografija na sajtu SANU

Stranica o Šantiću na sajtu Serbo-Croatian poetry translation

Uzalud je budim - Branko Miljković

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,

Zbog neba, razapetog između prstiju,

Budim je zbog reči koje peku grlo,

Volim je ušima.

Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,

Budim je zbog dalekih stvari,

Koje liče na ove ovde,

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,

Zbog anonimnih reči trgova,

Budim je.

Zbog manufaktornih pejzaža javnih parkova,

Budim je zbog ove naše planete,

Koja će, možda, biti mina u raskrvavljenom nebu.

Zbog osmeha u kamenu dugova zaspalih između dve bitke,

Kada nebo više nije bilo veliki kavez za ptice,

Nego aerodrom.

Moja ljubav puna drugih je deo zore,

Budim je zbog zore,

Zbog ljubavi,

Zbog sebe,

Zbog drugih.

Budim je,

Mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu

Zauvek sletelu

Sigurno je rekla:

Neka me traži,

I vidi da me nema.

Ta žena sa rukama deteta,

Koju volim,

To dete,

Zaspalo ne obrisavši suze

Koje ja budim

Uzalud, uzalud, uzalud.

Uzalud je budim,

Jer će se probuditi,

Drukčija i nova.

Uzalud je budim,

Jer njena usta 

Neće moći da joj kažu

Uzalud je budim

Ti znaš da voda protiče,

Ali ne kaže ništa. 

Uzalud je budim

Treba obećati izgubljenom imenu

Nečije lice u pesku.

Branko Miljković (1934-1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Rođen je u Nišu, te se godine 1953 preselio u Beograd, gde je i počeo pisati pesme. Pored poezije, pisao je i eseje, kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika (gore). 1960, dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za zbirku Vatra i ništa. Krajem iste te godine, preselio se u Zagreb. 

Prema službenim podacima, izvršio je samoubistvo 1961 godine, kada je imao samo 27 godina. 

Vikipedija