Prvi sneg-Vojislav Ilić

U osvitku zore, kroz sumračak tavni, 

pokrivene snegom počivaju ravni.

A studeni lahor kroz doline mirne

preko pustih polja kadikada pirne-

i s vihorom lakim seoca se hvata,

pa zaspilje snegom i strehe i vrata.

Iz daljine samo lisica se krade,

pa kokoši vreba i piliće mlade

i od njenih šapa i tuna i tamo

u prvome snegu trag se vidi samo...

Grad-Janko Veselinović

Odlomak iz istoimene pripovetke

Vrućina i omorina...Nigde cvkruta, nigde vetrića! Po gdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva Boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna;konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve;psi polegali pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike i leno lanu tek onda kad im muva na njušku padne...I živina poskapa. Guščići polegali po bari; kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču...I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se nji'ne... Da Bog sačuva!...Sve igra pred očima:i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja po neki žbunić; beo, siv, mrk, golubije boje...

Kišnica se spusti. Oblak sklapaše sa sviju strana, a ja gledam kako se kišne kapi pretapaju u prašini, i osećam kako me zapahnjava miris same zemlje.

Stoka se usproletala po pašnjacnima; guščići lupaju krilima i deru se; kokoši veselije, sve je veselije....

Najedared dunu silan vetar. Drveta se savijahu do zemlje. On krhaše grane i grančice, pa sve to nosaše kao slamke. 

Šinu munja, oči zaseniše. Onda zagrme.  Potraje malo, šinu druga, treća... I- ču se lupa po krovu. Bacim pogled u avliju i videh kako od zemlje odskaču komadi leda, veliki kao pesnica.

Grad brisaše sve; i granje, i lišće, i vlat, i travu. Grane padahu sa drveća, kao da ih motkom obijaš: sa kuća padahu komadi razbijena crepa... Zamračilo se, pa sipa kao iz poderane vreće, a vetar se napeo, duva, pa kosi sve kao oštra kosa. Ne samo ja, nego ni najstariji ljudi u selu ovako šta nisu zapamtili. Padao je kao najbujniji pljusak. Začas pobele zemlja, a kroz avliju počeše teći jaruge od samoga leda.

Kad već razbi prozor kraj koga sam stajao, i kad mi poče kapati sa tavana na vrat; ja se uklonih u sobu.

Ali ni tamo ne beše bolje. Žena stala kraj prozora, pa gleda i ćuti, a dete plače. Ja sedoh na krevet. Hiljadama najtužnijih misli vrtelo mi se u pameti. Sagao sam glavu, pa ne smem ni da je dignem. Strah me hvata i pri pomisli da pogledam na ono golo drveće i onu pustoš. 

Sunce se probi kroz oblake. Ništa jadnije nisam video u svome veku. Po drumu ležaše poobijano granje i lišće, blatom ulepljeno. Dokle oko mogaše sagledati, sama pustoš. Sa visova se dizaše bela para, drva štrčahu kao da su vatrom opaljena; gde beše talasava pšenica i kukuruz-tu sad zgažena strnjika i patrljci, kao da ih je vojska pregazila...Čisto osećaš smrad izgažene i slomljene trave...

Spusti se noć. Hladan vetrić pirka. Nebo se izvedrilo. Sa njega sjaji mesec, pun i svetao, i zvezde trepere. Kao i da ne vide jada, kao da i ne osećaju tuge!...njih kao da ne bole one suze tolikih jadnika. Ta oni bi isto tako svetleli i tako treperili i da je ovaj svet zaspao večnim snom.... 

Milovan Danojlić-Šta čovek da radi

Šta čovek da radi u nedelju.

Kad vodenice žito ne melju?

Kad selo, reka, brdo i grad

Prilegnu- svako u svoj hlad;

Tad vetar duva, al' se ne čuje;

Grana se s granom poprečuje;

I sunce čeka da mu neko

Rekne što mu niko nije rek'o.

Šta čovek da učini u nedelju

Kad vodenice žito ne melju-

Sem da se i sam na travu prući!

Gde god legao, svud je u kući. 

Slikarka Zima- Desanka Maksimović

Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, nista narocito da im daruje, ali je preko lepa u dokolici bila smislila da im naslika nocu po prozorima puno srebrnih suma, zvercica i kuca.

Slikarki Zimi bilo je to lako, mahne jedanput svojom studenom kicicom, a stvori se na prozoru srebrni list, paprati ili sledjena jelova grancica. Mahne drugi put i ukaze se sledjena reka koja kao da tece ispod vrba pod snegom. Mahne treci put i nikne dvorac sav od biljura, u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde.

Kako se ovim slikama bila procula, cim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobrocudno dozvoljavala da se valjaju i skacu po skutovima njene bunde. A i sto ne bi! Cim bi ih deca iscepala i isprljala, istog casa su nicali drugi novi, kao da je neka carobnica.

Predvece stigne ona u neko selo kad su deca vec spavala. Kuc! - Kuc! Pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se zaculo samo duboko decje disanje. Spavaju vec. Pomisli Zima, sad cu im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude, i pocne sarati po oknu sapcuci:

Naslikacu borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sletece na borove
ptica svetlih krila,
uci ce u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naloziti peci,
jer ce odmah
s prozora pobeci.

Dovrsivsi rad, posla je dalje. Usput cu kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoca je ljuta
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt, pa podje dalje. Stvori se taf pred drugom kucicom, pa opet kuc, kuc, na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivsi i tu prozore, podje dalje. Ukraj puta su stajali cetinari i molili:

Zimo, dobra Zimo
pogledaj na jele
daj im malo svoje
odecice bele.

Ona im odmah dade na glave bele subare i na zelene siroke sake navuce im bele rukavice, pa zadovoljna sto je ucinila dobro delo, nastavi put, zureci da naslika sto vise prozora i da sto vise dece obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, nasla su po prozorima srebrne slike sto ih je nocu isarala Zima.

Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauzivaju, svih njih brzo je nestalo, neke je otopilo Sunce, neke vatra u peci, na neke su decica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

Zima.

Dragi dnevniče...

Naš učitelj nam je oduvek voleo da nas, njegove učenike, uči i stvarima koje nisu u školskom programu. Tako se sećam kada nam je jednom ispričao kako su godišnja doba tako lepo nameštena stvar. 

Proleće, kad sve buja i cveta, i sve je šareno, predstavlja mladost jednog čoveka. Leto predstavlja njegovu zrelost. Jesen je njegova starost, a zima predstavlja smrt. To je, isprva, zaista zvučalo jako tužno. Sve dok nas nije podsetio da godišnja doba iznova i iznova idu u krug. I tako će uvek biti. Zato zimu, ova priča ne čini tužnijom nego što jeste. Ali, šta je zima? Ko je ona?

Zima kalendarski počinje 21. decembra, kada je noć najduža, a hladnoća dolazi puno, puno pre. Zima se, u glavnom, povezuje sa snegom. Tako je, na primer, prema Ginisovoj knjizi rekorda najveća pahulja pala 28.januara 1887 godine u Montani, dimenzija 40x20cm. Čudno je što se ista nije našla u Amori, u severnom delu Japana, gde svake godine bude sneg visok oko osam metara. Tokom snežne oluje, može pasti i do 39 miliona tona snega. Čak više od toga; svake godine sa neba padne oko jedan septilijon pahulja, što je broj koji se piše sa 24 nule!Brzina kojom pahulja putuje, u proseku je 5 kilometara na sat. Ipak, ima nekoga kome sav taj sneg ne prija. Sneg može biti jednostavno najneomiljenija prirodna pojava nekome, a neko može imati i hionofobiju, strah od snega. 

Još jedan rekord obara najniža temperatura, izmerena na Antarktiku, 1983 godine, kada je temperatura bila -89 stepeni Celzijusa! Druga po redu najniža temperatura ikada zabeležena je u Sibiru, 1974 godine i iznosila je -71 stepen Celzijusa.

Sneg i zima su inspiracija mnogim umetnicima, tako možemo da vidimo puno slika poznatih umetnika koje ovekovečavaju upravo zimu, a detinjstvo su svima nama obeležile priče i pesme o zimi i čarolijama koje ona vuče sa sobom, a koje ćete moći da, u sledećih mesec dana, ponovo pročitate na ovom blogu i da ih se prisetite, te mogu da vas ponovo vrate u ono lepše vreme, kada ste se radovali svakoj maloj pahulji koja bi pala na vaš prozor.

Zaboravih da napomenem, zima nije za džabe godišnje doba koje potajno čekaju svi. Zimi obeležavamo Novu godinu, kojoj se vesele ljudi svih uzrasta. Zatim najveći Hrišćanski praznik, dan kada se rodio Isus Hrist, Božić. Katolički Božić se obeležava 25. decembra, do čega je ostalo još tri dana.

Do nove 2018 godine, ostalo je 9 dana. Ona počinje u ponedeljak, skroz nove nedelje, skroz novog meseca. Tako da, ako mene pitate, nema boljeg vremena da promenite ono što vam se nije sviđalo u vašem životu ove 2017, ili dugi niz godina pre nje. Voli vas i pozdravlja 

Knjiški Moljac.